Toskana
Toskana je verovatno jedan od najvažnijih delova Italije, kako vinski tako i turistički. Mesto rađanja renesanse, velikog uticaj crkve i mesto rađanja nekih od najboljih vina Italije pa i sveta. Toskana je i mesto rađanja tri najpoznatija i verovatno među pet najvažnijih crvenih vina Italije: Kjantija, Brunela di Montalćina i Vino Nobile di Montepulćana. Iako su sva tri bazirana na Sanđovezeu ova vina imaju potpuno različit karakter i arome. Pored samog grožđa i teroar Toskane je krivac za tolike različitosti jer se Toskana slobodno može nazvati kraljevstvo različitih mikroklima.
Istorija toskanskog vinarstva je veoma burna i datira još od davnog 13 veka kad se beleže prvi pisani tragovi o ujedinjavanju malih vinara u veće grupacije i već se tada pominju imena nekih familija koje se i danas bave istim poslon nakon 600 godina. Što se tiče neke moderne istorije ona je takođe burna o ponajviše su je obeležile 60 i 70 godine prošlog veka. Početkom 60 tih godina Chianti i sama Toskana su postali nekako kulturni šik i stvar prestiža. Naime, vinari su se odlučili da pored striktnih italijanskih zakon u svoju proizvodnju u nekim od najboljih vinograda u Kjanti regiji ubace dotada nezamislive interancionalne sorte poput kabernea i merloa.
I tako je rođena jedna potpuno nova grupa i klasifikacija sama za sebe kojoj su vinski ljubitelji, kritičari i novinari nadenuli sasvim odgovarjući naziv Super Toskanci. To je bio samo početak koji je naterao veliki broj vinara da drastično poveća kvalitet vina i kasnije u 80-tim i 90-tim godinama ova kategorija je u svetu stekla veliku slavu i traženost na tržištu.
Naime, Kjanti je kupaža crvenih sorti Sanđovezea i Kanajola i belih sorti Malvazije i Trebijana. Ideja barona Rikasolija je bila dodavanje malo svežine kroz ove bele sorte. I kako je rasla popularnost Kjantija sve više su vinari stavljali bele sorte i ne samo Malvaziju i Trebijano već i jedan klon Trebijana poznatiji kao Trebijano toskano koji u suštini daje dosta ravna vina bez stila i kopleksnosti. Za kvalitet problem su predstavljali zasadi van same territorije Kjanti Klasiko na kojoj je dotada jedino bio pravljen Kjanti. Vinogradi su se širili i na okolne pozicije i pored samog teroara i sadni material je bio sve lošijeg kvaliteta i sve to je jako uticalo na veliki pad kvaliteta i loš glas ovg vina u svetu. Svi ti parametric su naveli najinovatvije vinare da preduzmu korake u revitalizaciji regiona. Krenuli su da popravljaju kvalitet kjantija mešajući gas a internacionalnim sortama, ne stavljajući uopšte bele sorte . Može se reći da je inspiracija za ovakve korake došla sa obala Bogijerija i velikog vinskog imena Sasikaje. Sasikaju je napravio 40-tih godina prošlog veka Markezi Mari Inćiza dela Roketa na imanju Tenuta San Gvido u Boogijeriju. Sasikaja nije imala ni kap Sanđovezea već je u potpunosti bila napravljena od Kabernea, zasađena na lokaciji koja je po mišljenju tadašnjih vinara Toskane bila nepodobna za dobra vina , i vina su odležavala u malim hrastovim buradima od francuskog hrasta umesto velikih slavoskih buradi kao u ostalom delu Toskane. U početku Sasikaja nije bila neko posebno vino međutim već sredinom 60-tih godina kvalitet se drastično povećava i Sasikaja postaje veoma tražena. Preko 600 godina i 24 generacije vinara je obeležilo ovo ime. 1971 je prvi put napravljen Tinjanelo bez belog grožđa i sa malim dodatkom Kabernea i kasnije Kaberne Franka. Može se slobodno reći da je Tinjanelo bio svetlo u mraku ostalim vinarima koji su ubrzo sledili primer i tako stvorili pomenutu grupaciju Super Toskanaca. Ova vina su iako vrhunskog kvaliteta i sa veoma jasnim geografskim poreklom nosila predznak Stonih vina, zbog strogog italijanskog zakona o DOC, ili Docg klasifikaciji po kome mora da se ispunjava kako geografsko poreklo tako i receptura i sorte. I još vredno pomena a dosta manje poznato pogotovo na srpskom tržištu je Vino Nobile di Montepulćano, vrlo često pogrešno pomešano sa istoimenom sortom grožđa iz Abruca. Vino je dobilo ime po srednjevekovnom gradu Montepulćanu. Vino Nobile se takođe pravi od Sanđovezea ali ovog puta od klona koji se zove Sanđoveze Prunjolo(pošto plodom i aromom podseća na šljive) i slično kao kod Kjantija ponekad se meša sa procentom belih sorti poput Malvazije i Trebijana. Pout Brunela DOCG status je dobilo 1980 godien i po zakonu vino odležava minimum 2 godien u buretu za obična vina dok z aRizervu je minimum 3 godine. Što se tiče belih vina I belih sorti, treba pomenuti neka od poznatijih imena poput Vernaće di san Điminano i poznatog slatkog belog vina Vin Santo, Vermentina iz Bolgijerija i još par zanimljivih Sovinjona i Šardonaea koji se takođe gaje u ovoj regiji.. Mada većina Toskanaca Umbriju računa kao beli deo Toskane , a tu se možemo sresti sa uistinu velikim belim vinima.
Mala regija, četvrta najmanja po proizvodnji vina u Italiji nalazi se u srcu Italije i jedina je regija koja ne izlazi ni na more niti na neku od međunarodnih granica. Oduvek je Umbrija bila zemlja svetaca, heroja i prefinjenih umetnika poznata još i kao zeleno srce stare Italije, prepuna odličnih kako drevnih vina tako i modernih vina i fenomenalne, karakterne i tipične kuhinje.
Istorija ove regije seže u daleku prošlost u vreme Etruraca i starih Rimljana, i vinarstvo je svoje korene pustilo u ovu zemlju još pre oko 3000 godina.
Danas mnogi Umbriju nazivaju italijanskom Burgonjom upravo zbog svoje duge tradicije kao i stilova vina i filozofije lokalnih vinara koja po mnogo čemu podseća na poznatu francusku regiju.
Kroz celu istoriju vina Umbrije su bila cenjena a posebnu slavu doživljavaju tokom 15-og veka kada Orvijeto postaje jedno od najtraženijih italijanskih vina.
Korak ka uspehu cele regije dolazi iz neposredne blizine Orvijeta a povlači ga poznata familija Antinori čiji će potezi u Umbriji umnogome doprineti ukupnoj slavi i izlasku iz senke Toskane ove regije. Taj potez je stvaranje Kastelo dela Sala(Castello della Sala) u mestu Fikule u blizini Orvijeta. Ponajviše zahvaljujući intuiciji i strasti jednog od najboljih enologa Italije Renca Kotarele(Renzo Cotarella) poznatijeg pod nadimkom Mister Tignanelo, enologa koji je stvarao Solaju u Tinjanelo dugi niz godina. Tako se u Kastelo dela Sala rodila dva možda i najcenjenija i najpoznatija bela vina Italije . Prvo, Ćervaro dela Sala, uglavnom sastavljen od Šardonea sa malim procentom lokalne bele sorte Greketom, vino koje odiše elegancijom i punoćom i ustvari predstavlja jedan potpuno novi stil italijanskih belih vina.
Uspeh Ćervara je ubrzo ponovljen sa drugim vinom iz iste kuće Mufato dela Sala, vinom koje se dobija od grožđa napadnutim Botritisom(poput Soterna) plemenitom pllesni koja je veom česta pojava u okolini Orvijeta.
Zemljište je uglavnom brdovito i sastavljeno od gline, krečnjaka, vulkanskog i sedimentnog karaktera, a brdoviti reljef je idealna slika za gajenje vina i maslina.
U Umbriji se proizvode i bela i crvena vina u približno istoj količini, i kao što sam spomenuo neki od vinskih specijaliteta slatka vina poput Botritis vina i Vin Santo.
Od belih sorti najznačajnije mesto zauzima Greketo, autohtona sorta koja je raširena po celom regionu i od koje se dobijaju neka od najinteresentnijih belih vina ove regije kako od samostalnog greketa tako i u kupaži sa drugim sortama od kojih je najzastupljeniji blend sa Šardoneom.
Pored Greketa gaje se još i Malvazija bela(Malvasia Bianca), Toskanski Trebijano (Trebbiano Toscano), Verdelo(Verdello), Kanajolo Bjanko (Canaiolo Bianco) i Prokaniko (Procanico)
Od internacionalnih sorti gaje se Chardonnay, Sauvignon Blanc, Pinot Blanc i Riesling.
